Poslednja izmena
09.10.2016

 

 

 

 Mesna Zajednica Liman

Create Your Badge

 kalendar  
Komentari
Kako sam se rešio kamena u žuči
 

09.10.2016.

Pre dve godine i dva meseca negde oko ponoći zaboleo me je stomak, ali onako momački. Bol je popustio 18 sati kasnije kada sam otišao na «Astronomsku novogodišnju noć» koju svake godine organizuje AD «Novi Sad». Iz opreza tamo ništa nisam pio i ništa jeo iako je bila i jedna torta i to baš neka jako dobra, kupila ju je profesorica Prodanović. E ona mi je ostala i danas sveža u pamćenju. Mislim, ta torta, profesoricu dobro znam od ranije.

Dobro, sledećeg meseca utvrde meni lekari da imam kamen u žuči. Opa, pomislim ja, a doktorica mi reče da idem kod hirurga da se dogovorim. «Šta da se dogovorim!?» zgranem se. «Pa kad će da vas operiše». Operiše?!!!! Uffff.

Sve sam se nekako ponadao da može to da se reši i nekim drugim medicinskim trikom, da može nekako to kamenje da se razbije tromblonskim laserom ili čajevima, rakijom, bilo čime. Ali jok, mora, kaže doktorica, nožem.

Da ne razglabam, prošla je čitava godina od kako sam se sve lepo dogovorio sa hirurgom, ali nikako da stignem na red. Te im se pokvarila bušilica, te se istupio nož, te su bili godišnji odmori, te su negde zaturili broj mog telefona i tako ja doguram do sledeće Astronomske novogodišnje noći. Negde još dok su se ljudi okupljali pitao Nikola Božić iz Petnice, kako sam, kako zdravlje i tako to i ja mu rekoh za operaciju. Jao, kad je to Nikola čuo sav se ozario pa je dozvao profesora Mrđu. Reče mu, «Je li Mrđa, šta ćemo mi da radimo kada Saša umre?» Pokušao sam da ga odvratim od takvih misli, ali on ne sluša, nego sve izmišlja neke varijante. A i Mrđa se uhvatio toga pa njih dvojica počeše da planiraju. Te mogli bi ovo, te mogli bi ono. Ja mlataram rukama pokušavajući da ih odvratim od mračnih im misli, ali oni uopšte ne slušaju. Oči im se zažarile od silnog uzbuđenja i navale ideja za slučaj da se upokojim.

Dobro, preskočićemo na ovom mestu još jednu godinu i tako dolazimo do pretprošlog ponedeljka. Poklopile su se valda zvezde, red vožnje gradskog saobraćaja i ko zna šta još i ja se u ponedeljak ujutro javim u bolnicu jer sam konačno stigao na red.



Hoću kući

Lepo su me primili, dali mi krevet u sobi broj tri i lonče nečeg. Posle sam čuo da je to bila supa. Zatim su mi rekli da do ponoći vode mogu da pijem koliko hoću, a što se jela tiče - pa dali su mi supu, je li, i gotovo, nema više.

Posle došao još jedan pacijent, ali neki zafrkant. Kaže: «Je l ovo soba broj tri zato što vas ima troje?» (baš tako nas i bilo, ako ne računamo njega), ja sam hteo da budem ljubazan pa da se nasmejem, ali me nešto jako mrzelo tako da sam se samo napravio da ga nisam čuo. Posle zafrkant reče: «Đoković izgubio». (ili je to bio neko drugi, ne znam sad). Opet svi ćute. Jedan, kod vrata, se danima muči od bolesti pa ga i nije briga za Đokovića, drugi, neki deda, krojač, ima radnju u Novom Sadu, kod Riblje pijace, nije ga valda ni čuo. Ja opet htedoh da budem ljubazan pa da se iznenadim i kažem nešto prigodno i mudro, recimo: «Jelda?!», ali bojao sam se da će se onda uhvatiti za mene i početi da objašnjava kako je to bilo, a ja zaista nisam imao snage za taj napor. A posle kad mu je stigao čaj on u pesničkom nadahnuću reče: «Malo čaja - da nas spaja». Oh bogo moj. Posle je to ponovio još dva puta. «Malo čaja da nas spaja».

Ujutro u pola pet pale se svetla i jedna sestra viče: «Dobro jutro, ajde momci dižite se!» (hm, momci). Zatim su nam merili temperaturu (imao sam 35 ravno, što govori o kvalitetu i preciznosti toplomera), pa pritisak, delili terapiju već prema zaslugama i bolestima, onda su nas izbacili u hodnik da neka tetkica zategne posteljinu.

Uh, u pola pet bre! Pa ja ni u vojsci nisam ustajao tako rano. Od nespavanja zabolela me je glava, ali pred operaciju nisam smeo brufen da uzmem.

Posle nekog vremena povede me jedna sestra na operaciju. Legnem na neka kolica (tj. krevet na točkovima) a ona me vozala jedno vreme kroz hodnike i sve je bilo jako zanimljivo. Onda me je smestila u jednu oveću sobu sa još nekoliko zabrinutih pacijenata. Poređali nas kao u konzervi da čekamo na red. Iza mene se povremeno, u nepravilnom ritmu čuo neki interesantan zvuk, kao neki alarm ili tiha sirena da je, ali onako filmski, pomalo kao u «Osmom putniku». Jako mi se sve to dopalo. Da sam filmski režiser ovde bih snimio film. Svuda okolo bili su neki ormani sa fiokama, i uređaji koji su svetlucali. Ma skoro kao u Zvezdanim stazama, ali onim malo starijim. Jedan što je gurao kolica je čak iz daleka malo podsećao na Mr. Spoka.

Posle me odvezoše u salu ispod one velike lampe kakve sam viđao samo u filmovima. Ah, tako je dobro izgledalo. A dok sam još kod kuće bio spremao sam se da uhvatim trenutak kada padam u crnilo anestezije. Reko, sigurno će se prvo pojaviti hirurg da me pozdravi, uteši i umiri, zatim će da da nekom znak, pa će da me neko pita za ime i kako se zove predsednik Sjedinjenih država (tako se radi u filmovima), ali ispalo je sasvim drugačije. Dakle, pogledao sam onu hiruršku lampu, zadivio se i odmah zatim čujem sestru kako me budi. Neverovatno. Pa kad pre!? Izgubio se čitav jedan sat mog života negde u međuprostoru, već ne znam ni kako to da objasnim pametnije. U jednom momentu vidite lampu, a u sledećem ste već teleportovani u drugu prostoriju. I bude vas. Propustio sam sopstvenu operaciju.

Ali dobro, bar sam lepo odspavao i kad sam se probudio glava me više nije bolela. Istina falilo mi je još jedan sat sna pa to rekoh, ali, znate kakve su sestre u bolnici. Ništa vas one ne slušaju nego samo zapovedaju: hajde diži se, nema spavanje, diši, duboko diši, idi umi se, nema više jela, ajde spavanje, tišina tamo, ustajanje, požuri, sad će vizita, sklanjaj taj svinjac sa natkasne, baci te novine, hajde popi lek, zavrni rukav da ti dam injekciju.


U obračunu s teroristima

Naravno, opet mi ništa nisu dali da jedem. Da li zbog uzbuđenja ili iz nekog drugog razloga ja nisam ni bio gladan pa im ništa u tom smislu ne zameram.
Posle bile neke vizite, pitaju da li mi je muka, da li osećam bol, da li sam pio vode, jesam li se šetao i sve takve neke filozofske stvari.
 
Jedno vreme sam igrao na telefonu neku snajpersku igru i uspeo sam da pokokam čitav jedan odred terorista, a uz njih još petoro dece i šestoro turista. A, omanulo mi se. Uostalom šta traže u ratnom području, nisam ja kriv.

Posle sam vozio jedan kamion i slupao sve automobile na nekom mostu jer nisam na vreme ukapirao kako se koči.

Utom došla večera. Jasno sam čuo kada je doktor rekao da mogu da popijem čaj, ali kada je sestra obilazila sobu pre večere, samo me je pogledala i rekla tetkici s kolicima: «Njemu ništa!». A nekima je dala čak i jogurt.

Te noći neko iz susedne sobe je bez prestanka iznemoglo vikao: Sestro, sestroooo, sestroooooooo, sestroo, a kada bi posustao malo bi se odmorio pa bi opet nastavio. Onda je neko, neki deda valda, krenu kući. Znam samo da su sestre trčale za njim i vraćale ga, objašnjavale su mu da je još noć, tek je dva sata, sutra će kući. Onda je nešto teško palo pa su svi jedno vreme vikali i pitali da li se neko povredio. Onda je onaj opet počeo da doziva sestru, samo sad u deminutivu, valda da se umili: sestriceeee. A kada se konačno na odeljenju malo smirilo i ja upao u san, ušla sestra kao neka Valkira, upalila svetlo i viknula: «Ajde ustajanje, saće vizita i terapija!» A bilo jedva 4 i 20. Eh, svašta čovek preživi.

Znate šta je najteže? Mislim, kad operacija prođe u redu, kada se izlečite dovoljno da vas puste kući? Pa čekanje na otpusnu listu. E to čekanje je baš neprijatno. Već ste se spakovali, obukli, šetate i čekate. Pitate sestru kada će lista, ona kaže «Ne znam!». I tako dva sata. Ja sam već počeo da se raspakujem i htedoh da prilegnem ponovo u krevet, kad dotrča jedna sestra, nasmejana i vesela i samo reče: «Evo. Stigla lista!»

Eto tako je otprilike bilo to s kamenom.

A. Zorkić

Još
 
 

Komentar?

Vaše ime:
Vaša e-mail adresa:
Predmet:
Vaš komentar

 

Vrh strane

 

ULICE MZL
STATISTIKA MZ "LIMAN"

 

GRAD

Organizacija Grada Novog Sada

Gradske četvrti
Novog Sada

Javna preduzeća
čiji je osnivač skupština grada

Javno-komunalna preduzeća

Mesne zajednice
Novog Sada

 

LIMAN

 

Šta zanči reč liman?
Znate li šta znači reč liman?

LIMAN KROZ ISTORIJU
Sve je počelo 1764. sa Velikim limanom...

LIMANI - gradske četvrti Novog Sada
Koliko ima limana u Novom Sadu? Četiri. A znate li gde je koji?